Ustao sam na levu nogu. Najteže mi je palo kada me je za vreme doručka na mobilni telefon zvao Drugi Funkcioner Vladajuće stranke Srbije da mi kaže da je Predsednik Vladajuće stranke Srbije rekao da danas moramo da dajemo krv, pošto će dolaziti mediji da slikaju. Dodatno sam se iznervirao kad mene uopšte i nije bilo na vestima. Valjda ću biti sutra u novinama.
Dan je protekao prilično nezanimljivo. Ambiciozna i sposobna Nova Sekretarica nije mogla da dođe na posao zbog smrtnog slučaja, a njena zamena nije ni iz bliza toliko ambiciozna. To me je pomalo „smorilo“, kako bi rekli moji Sin i Kćerka.
Nakon što sam se sa Visokim Funkcionerom Druge Vladajuće stranke Srbije sastao u Nadležnoj Agenciji kako bi se dogovorili oko papirologije u vezi one aukcije što je spremamo, otišli smo na ručak i pričali malo o odnosima između naše dve Stranke, malo o evroatlantskim integracijama kojima težimo, malo o Hagu (u vezi sa boravkom Velike Tužiteljke), a ponajviše o načinima na kojima možemo uštedeti novac građana, to jest nama najdražih poreskih obveznika, za dobro i njih i nas i naših Stranaka. Razumljivo je da smo tada snizili ton kako nas niko ne bi čuo, jer mediji to uvek pogrešno protumače. Malo smo se sporečkali oko toga ko će platiti račun, ali je on ipak izdejstvovao da plati ovoga puta. Rastali smo se u najboljem raspoloženu i ubeđivanju da će prijateljstvo među našim Strankama večno trajati.
Posle toga, odmah sam se zaputio kući koja je bila prazna kad sam se vratio. Deca su bila ko zna gde, a sluškinja me je obavestila da je Supruga izašla sa Ženama Drugih Funkcionera i da mi je poručila da je ne čekam. Pomislio sam da to i nije tako loše. U poslednje vreme sve mi je manje milo da je gledam.
Објављено под: Aukcija/Tender, Dnevnik, Koordinacija/Posredovanje, Privatizacija, Srbija
