Važan i Iznenadan Službeni Put

Mome Srcu Najmiliji Poreski Obveznici,

Početak ove sedmice obećavao je Mirnodopski Posao, kako mi Funkcioneri znamo ponekad u Šali da nazovemo one Kratke Periode kada nema mnogo uzbuđenja i Posla. Ali, pokazalo se da je ta najava bila lažna. Jer, suprotno očekivanjima, Moja Ličnost je imala pune ruke Posla. Pokušaću da Vam što jednostavnije objasnim Složenost situaciju u kojoj sam se našao.

U ponedeljak uveče, baš kada sam se posle nekoliko časa vina sa Svojom Suprugom spremao za Počinak, zazvonio je Moj Službeni Mobilni Telefon. Bilo je prilično kasno i kada sam video da je Predsednik onaj koji me zove, moram reći da sam se znatno uznemirio. Odmah sam shvatio da je nešto veoma Važno, i, šta više – hitno. Pokazalo se da je stvar od Najveće Važnosti po samu Državu i njen opstanak. Nezamenljivi Pokretač Vladajuće stranke Srbije, Dinamo Razvoja Cele Zemlje, bio je kratak: svestan mojih Kvaliteta i Odanosti Partiji, to jest – Državi, odlučio je da upravo mene pozove i poveri mi zadatak od koga zavisi Budućnost Zemlje; rekao mi je da se spremim i da budem kod njega u Kući za ne kasnije od sat vremena. Spremio sam se i stigao kod Predsednika tačno u minut.

Evo o čemu se radilo: usled činjenice da počinje Jedan Važan Događaj, Moj Poverljivi Zadatak je bio da otputujem u Prestonicu Jedne Velike Susedne Zemlje i da predam Jedno Pismo sa Izvesnim Sadržajem Jednom Dobrom Predsednikovom Prijatelju koji se na strani bori za Interese Partije i Države. Rado sam se prihvatio ovog zadatka. Podvukao sam da mi je Čast služiti Partiji, to jest, Državi. On je bio zadovoljan Mojim Entuzijazmom i zahvalio mi se na onoj „briljantnoj kovanici – Partiotizmu“, kako je rekao. Odmah sam pozvao Svoju Sekretaricu da se iz ovih stopa spremi jer putujemo već noćas, avionom Predsednikovog Prijatelja.

Još uvek je bio mrak kada smo sleteli na naše odredište. Moja Sekretarica i Moja Ličnost smo se uputili u pravcu Jednog Luksuznog Hotela gde smo morali da uzmemo jednu jednokrevetnu sobu, pošto su nam saopštili da su sve izdate. Nismo se bunili iz prostog razloga što smo se već navikli da se Prilagođavamo raznim Situacijama. Shvatio sam da će mi ovaj Odmor dobro prijati posle onog vina koje sam pio sa Suprugom i onog tokom leta u avionu.

U osam sati ujutru sam u uredu Jednog Dobrog Predsednikovog Prijatelja predao Pismo koje mi je povereno, proveo oko pola sata u neobaveznom razgovoru, i vratio se u Hotel. Nakon toga, šetali smo se prohladnim ulicama Susednog Velegrada i divili se lepotama za koje nismo znali da postoje. Naime, Ova Nama Susedna Zemlja je na specifičan način obeležena i vlada uverenje da je i dan danas zaostala i da tu nema ništa da se vidi. Velika Greška. Jer, ovde se vidi da su Strateške Integracije dovršene: to se vidi po bezazlenim licima Finih Ljudi čije vesele glave vire iz krovnih prozora Dugačkih Belih Limuzina, po bocama najskupocenijeg šampanjca koje drže u rukama za to vreme i sa kojima Srećno mašu (dakle, logični zaključak je da su Srećni), po Najmodernije Obučenim Mladićima i Devojkama na televiziji, pa čak i po broju Televizijskih Kanala.

Kada smo se vratili u Beograd, odmah sam otišao da predam izveštaj Predsedniku o Uspešno Obavljenom Zadatku. On je bio zadovoljan i veseo, i predao mi je na dar Najnoviji Skupoceni Ručni Časovnik Najpoznatijeg Brenda.